Генеалогија свакодневице: словеначка поезија у транзицији

У раду покушавам да дефинишем и опишем промене песничке парадигме у новијој словеначкој поезији која се отргла од модернистичке парадигме и прешла на парадигму песништва након модернизма. Зато ова поезија није постмодернистичка, како ју је најпре класификовала словеначка књижевна наука већ антимодернистичка будући да покушава да побегне од „великих“ тема песничког модернизма, а у неким случајевима и од његових поступака. У опису поменуте промене парадигме ослањамо се на дистинкцију између „куване“ и „сирове“ поезије (cooked/raw poetry) коју је на трагу Леви-Строса увео Роберт Ловел за америчку поезију након Другог светског рата. Након прегледа песничког контекста словеначке поезије у осамдесетим годинама XX века, наше истраживање се усредсређује на 1991. годину. У ту сврху потребна нам је извесна књижевноисторијска сондажа која омогућава увид у ситуацију у којој се на почетку деведесетих година словеначка поезија нашла у расцепу између две тенденције, то јест, између „високе“, „куване“ поезије модернистичког типа, која се фокусира на „високу“ егзистенцијалистичку тематику по узору на поезију Данеа Зајца и других водећих песничких гласова словеначке модернистичке поезије, и „ниске“, „сирове“ поезије која покушава да се удаљи од остатака метафизичке традиције и тематизује свакодневно урбано искуство користећи релаксиран, неретко наративан језик. Поезија Томажа Шаламуна представља главни домаћи утицај ове врсте поезије, док од утицаја који долазе са стране ваља поменути америчко песништво beat генерације и њујоршку школу.

Abstract licence: CC BY-NC-ND

A person counts once a day per paper. We keep no cookie and no address: a reader is a hash that changes every day. Any month under five reads shows no number.